ВЕСТИ

Данас је тачно 9 година од како су за србију наступила мрачна времена тзв.демократа...

Јатов авион склизнуо са писте у Истанбулу

Нико од путника није повређен када је авион Јата, који је летео за Истанбул, слетео са писте на аеродрому Ататурк и заглавио се у блату. Свих 125 путника и шест чланова посаде безбедно евакуисано. Механичари ЈАТ технике и представници Јата са турским ваздухопловним властима треба да утврде узроке инцидента и степен оштећења летелице.

Авион компаније Јат, типа боинг 737-300, који је летео за Истанбул склизнуо је са писте на аеродрому Ататурк и заглавио се у блату, потврђено је Радио-телевизији Србије у седишту компаније у Београду.


недеља, 04. окт 2009, 14:38 -> 20:26
Јатов авион склизнуо са писте у Истанбулу

Нико од путника није повређен када је авион Јата, који је летео за Истанбул, слетео са писте на аеродрому Ататурк и заглавио се у блату. Свих 125 путника и шест чланова посаде безбедно евакуисано. Механичари ЈАТ технике и представници Јата са турским ваздухопловним властима треба да утврде узроке инцидента и степен оштећења летелице.

Авион компаније Јат, типа боинг 737-300, који је летео за Истанбул склизнуо је са писте на аеродрому Ататурк и заглавио се у блату, потврђено је Радио-телевизији Србије у седишту компаније у Београду.
Јатов авион у Истанбулу и изјаве путника

Сви путници су добро, потврђено је нашој телевизији у седишту Јата, а турски званичници саопштили су да је свих 125 путника и шест чланова посаде безбедно евакуисано.

Авион Јат Ервејза исклизнуо је са писте у 11.25 часова, приликом рулања после слетања на аеродором Ататурк.

Турски дневник Хуријет на свом сајту објавио је да је авион склизнуо 50 метара од писте због кишног времена и да је дошло до оштећења летелице.

Како су камере турске телевизије забележиле и једног старијег човека на носилима, у Јату смо добили објашњење.

"Посада је применила све неопходне мере, а међу путницима су била и два путника са посебним потребама који су безбедно напустили авион уз помоћ степеница које су биле примакнуте авиону", рекла је Мирјана Драговић из Јата.

Механичари ЈАТ технике и представници Јата са турским ваздухопловним властима треба да утврде узроке инцидента и степен оштећења летелице.

Према процедури, капетан ваздухоплова који је учествовао у инциденту, може да да изјаву тек за 24 сата овлашћеним особама.

Пре тога, утврдиће се какви су били метеоролошки услови током лета, да ли је поштована процедура слетања и колико је било воде на писти.

Турске агенције јављају да је управо велика количина воде на писти узрок инцидента.

Други авион Јат ервејза, вечерас, по плану, лети на редовној линији Истанбул - Београд.

Каква је ово игра власти

У Врњачкој Бањи данас одлучено да једна улица понесе име погинулог Француза Татона.
А одбијен захтев СРС да се улица назове по храбром погинулом војнику,који је бранио Србију од Нато пакта 1999 године.


Што пре треба збасити ове демократе са власти...

ДРАГОСЛАВ БОКАН: НЕМОЈТЕ, ДРАГИ ХУМАНИСТИ!
понедељак, 05 октобар 2009 10:36

Да ли смо тек тако постали усмерени ка уништавању свега хуманог или је све само последица страшних догађаја из најближе прошлости и нечасни медијски одјек операције даљег убијања Србије?

„Кроз патње, човечанство постаје мудрије“.
Иван Иљин: „О супротстављању злу силом“

Не постоји актуелнија и важнија реч у Србији ових дана од речи „насиље“. Ништа не изазива толики револт, ништа не прави такву напетост, ништа не уноси онако страшне асоцијације, као насиље. Чак се на тренутке чини да су се наше улице и стадиони, паркови, ресторани и кафићи одједном претворили у праве позорнице насиља.

Од лежерног града отвореног срца, са насмејаним људима који, одувек, странце воле као своје најрођеније, сад се наједанпут створила сасвим супротна слика - једног мрачног клаустрофобичног, хомофобичног и ксенофобичног места које треба избегавати, по сваку цену.

Не знам ко је за све то заслужан, али догађа се нешто заиста необично. Као када би, рецимо, неко дечији Дизниленд почео да третира као сабласни „Син Цитy“, а Калемегдан као језовито, сеновито место по коме се слободно шетају опасне сподобе, живе реинкарнације грофа Дракуле, Франкенштајна и Џека Трбосека. Као да су градски кафићи добили нешто од атмосфере оне усамљене куће из Хичкоковог хорор-филма „Психо“.

Откуд све то? Баш сада. У овом тренутку. Шта се то догодило па да најбезбеднији град у Европи, који никада није имао места забрањена за шетњу и ноћне обиласке, постане показно страшило за плашење мале деце пред спавање? Како се десило да Обилићев Венац и Кнез Михајлова улица постану српска, београдска верзија Бруклина, Бронкса и Харлема?

Да ли је могуће да су навијачи „Партизана“ и „Звезде“ тек тако, из чиста мира постали опаснији од оних римског „Лација“, сицилијанског „Палерма“, загребачког „Динама“ и свих оних тетовираних фанатика из сиротињских предграђа Марсеја, Боготе, Кејптауна, Манчестера или Ливерпула? И да су ови наши момци овде, у акробатском медијском обрту, постали много суровији и неупоредиво грубљи од свих њих заједно?

Да ли су српски десничари опаснији и жешћи од свих оних из бункера и подрума Берлина, Амстердама, Милана, Хјустона, Варшаве и Мадрида? Да ли је један пиштољ нађен у фијоци нечијег новобеоградског стана стварно нешто много горе од свих европских и светских „скакаваца“, базука, Молотовљевих коктела и „узија“? Да ли се необавезна (па макар и протестна, па макар и формално непријављена) шетња на платоу код Филозофског факултета може третирати као ужасни симболични знак демонске претње безбројних хорди и легија некаквих у медијима створених, новорођених београдских „фашиста“?

И да ли се сцене насиља могу видети само и највише баш код нас, управо овде на евроазијском раскршћу свих путева судбине? Па код нас на свим овдашњим масовним демонстрацијама од јубиларног газиместанског Видовдана, преко Слобиног митинга на Ушћу, Вуковог 9. марта, антинато манифестација и досовске револуције од 5. октобра последње године прошлог миленијума - није било, укупно, жртава колико у само једној јединој оштријој тучи на улицама Њујорка, Лиона или Даблина.

Код нас се често не разбијају чак ни прозори током демонстрација (уз пар изузетака). У нашој престоници не горе улице и не праскају бомбе у центру престонице дословно месецима (као, рецимо, у Атини овог лета). Наша деца не убијају из аутомата, секиром и сачмарицом своје школске другове и другарице који имају ту несрећу да натрче на њих (као по америчким и немачким школама). Чарлс Менсон није Србин, ни Осама бин Ладен. Ми немамо терористичке нападе верских фанатика који у ваздух дижу и себе и све оне који се затекну крај њих (од руског Беслана, преко Египта, до Турске, Израела и Палестине).

Овде се – тврдим! - свако насиље увек догађало у минималном облику, мањег обима и жестине него ма где другде у свету, посебно ако се има у виду шта смо све морали да преживимо и претрпимо.

Па сетимо се само да у Београду за читаво време трајање суровог грађанског сукоба у Југославији није било ни једног јединог шовинистички мотивисаног убиства грађана друге вере или супротне нације (на начин ужасне егзекуције српске породице Зец у ратном Загребу)!

Да ли се једна људска и спортска трагедија каква је смрт француског навијача Бриса Татона, двадесет осмогодишњака који се, на несрећу, нашао на погрешном месту у погрешно време (како су то и рекли његови родитељи) може и сме овако злоупотребљавати као што се то догађа код нас, ових дана? Још од давног „случаја Мартиновић“ и бурне реакције државних медија на убиство мале Милице Ракић, од крваве драме на стадиону Хејсел и „гранатирања Маркала“ па до последњих догађаја након неодржане „геј параде поноса“ - није било овако интензивног ударања у танке жице читаве наше и светске (згрожене и медијски иритиране) јавности.

Само чекамо да поново угледамо полицајце са маскама на лицу и окрвављеним пендрецима, као што се то дешавало пар пута у нашој ближој прошлости. И поново смо добуили прилику да се, као некада под Титовом диктатуром, немилосрдно обрачунавамо са „реакцијом“ и „унутрашњим непријатељима“ – конзервативним гурачима клипова у точкове режимски испланираног напретка. Опет је религија „опијум за народ“, национализам „болест на смрт“, а непослушност режиму „повратак Србије у мрачни средњи век“. И опет крај нас урлају неки усрећитељи човечанства о томе како „све њих треба по кратком поступку“. Смрт фашизму, слобода народу! Песницом у чело, метком у груди, пресудом преког суда по саботерима владајућег поретка.

Коме то треба? Ко је то све организовао и допустио? Ко је од конкретне насилничке ситуације направио некакав непостојећи насилнички ритуал српских десничара и навијача?

Без икакве жеље да браним ма кога, морам да упозорим на очигледно претеривање читаве наше јавности. Хрватски кардинал се неће извинити испред јасеновачког споменика, али ћемо зато ми одмах – и то „у име целог српског народа“ – да се извинимо „грађаним Француске“?!

Казните хулигане, обезбедите протесте, борите се против криминала, едукујте децу и омладину, набављајте нова и још ефикаснија полицијска оруђа и оружја, радите шта год хоћете – али нам, молим вас, немојте држати претеће лекције, и то пред очима читавог света. Немојте уопштавати оно што се не треба и не сме генерализовати. Немојте, драги београдски хуманисти, да се играте пропагандних операција тако типичних за Крцуново и Ранковићево време и све оне године које су нам већ појели скакавци.

Требали ли да се сад можда упитамо колико се само непријављених лаптопова крије по београдским канцеларијама? Треба то одмах испитати. И све дечије тенкиће, гумене буздоване и пиштоље са капислама из радњи са дечијим играчкама треба одмах проверити, злу не требало, јер ко зна шта се ту све може наћи.

Да није смешно, било би трагично. Тиме се само опет на делу показало да гусларски менталитет и успаљени десетерачки јауци нису искључиви балкански, те националистички специјалитет и да идеолошки успаљене & хиперурбане, мирнодопске „жене у црном“ полако конкуришу уплаканим „женама у црнини“ из запаљених ратних рушевина. И да је прича против насиља у ствари идеални полигон за добијање крупних политичких поена (и адекватних донација).

Да ли смо тек тако постали насилни, опасни, рушитељски и деструктивно усмерени ка уништавању свега хуманог, нормалног и цивилизацијског? Или је све, можда, ипак само последица неких страшних догађаја из наше најближе прошлости и нечасни медијски одјек једне не тако спретне операције даљег убијања Србије?

Да ли смо заиста за све (само) ми криви?