Епске србске песме

Порча од Авале и Змајогњени Вук

Вино пију до два побратима
У Авали више Бијограда:
Једно бјеше Порча од Авале,
А друго је Ђерзелез Алија;
Кад се ладна напојише вина
И јуначки ћеив задобише,
Ал' говори Порча од Авале:
"Побратиме, Ђерзелез-Алија!
"Ти се напиј вина изобила,
"Виноград је нама до чардака,
"Имам доста у подруму вина,
"Имам доста вина и ракије."
Њему вели Ђерзелез-Алија:
"Залуду ти, побратиме драги!
"Залуду ти вино и ракија,
"Кад не имаш крчмарице младе,
"Да нам служи вино и ракију,
"Те немамо шале ни маскаре."
Мучно бјеше Порчи од Авале,
Па говори Ђерзелез-Алији:
"Побратиме, ти се напиј вина,
"Док ја одем Стојну Бијограду,
"Довешћу ти крчмарицу младу,
"Ја ђевојку, ја невјесту младу."
А пита га Ђерзелез Алија:
"Када одеш Стојну Бијограду,
"Бојиш ли се још кога до Бога?
"Бојиш ли се два Јакшића млада?"
Ал' му вели Порча од Авале:
"ој Бога ми, побратиме драги!
"Ја с' не бојим никога до Бога,
"Не бојим се два Јакшића млада;
"Ал' се мало, побро, прибојавам,
"Прибојавам Змајогњанин-Вука
"Из простране Сријем-земље равне
" Из онога села Купинова,
"Далеко је село Купиново,
"А пространа Сријем-земља равна,
"Ту се Вуче ни десити не ће."
Па повика Порча од Авале:
Слуге моје, извед'те ми ђога."
Докле Порча седло опремио,
Дотле слуге изведоше ђога,
Довати се ђогу на рамена,
Право оде низ поље Врачара
Докле дође тихој води Сави,
Па се Порча покрај Саве фула.
А да видиш два Јакшића млада!
Пију вино на кули Небојши
И шњима је Змајогњани-Вуче,
Тури очи змај од огња Вуче,
Тури очи уз ту воду Саву,
Док угледа Порчу од Авале,
Па говори змај од огња Вуче:
"Видите ли, два Јакшића млада,
"Ко се оно низа Саву фула?"
Погледаше два Јакшића млада,
Познадоше од Авале Порчу,
Па говоре Змајогњанин-Вуку:
"Побратиме, Змајогњанин-Вуче!
"Оно ј' курва од Авале Порча:
"Дана нема, кад се не привлачи
"И по једног роба не одводи,
"Ја по мртву не односи главу."
А да рече Змајогњанин Вуче:
"Мили Боже, на свем' тебе фала!
"Ево има девет годин' дана
"Како с' молим тебе истиноме,
"Не би ли се с Порчом удесио,
"Ти ми даде, данас га десити."
Па још рече Змајогњанин Вуче:
"Поскочите, два Јакшића млада,
"Нађидерте сироту ђевојку,
"Обуц'те јој свилу и кадифу,
"Подајте јој злаћену маштраву,
"Пошљите је Сави на обалу,
"Не би ли се Туре преварило,
"Не би ли се мало забавило,
"Док опремим себе и кулаша."
Скочи Вуче, опремат' кулаша,
А Јакшићи нареде ђевојку,
Ођеше је, што се љепше може,
Дадоше јој, злаћену маштраву,
Послаше је Сави на обалу;
Таман цура на обалу дође,
Она стаде воду заватати,
Док ето ти од Авале Порче,
Божју помоћ цури називао,
Она њему помоћ приватила,
Па је цури Порча говорио:
"Ој бога ти, лијепа ђевојко!
"Доват'дер ми воде у маштрави,
"Да с' напијем студене водице."
Говори му лијепа ђевојка:
"Одјаш' коња незнани јуначе,
"Одјаш' коња, па се напиј воде."
Ал' јој вели Порча од Авале:
"Ој Бога ми, лијепа ђевојка!
"Кљусина је моја дурновита:
"Кад одјашем, узјати се не да,
"Већ ми додај воде у маштрави,
"Јасам јунак врло ожеднио."
А ђевојка њега послушала,
Завати му воде у маштрави,
Пружи њему воду и маштраву:
Не шће Порча воде, ни маштраве,
Већ ђевојку за бијелу руку,
Па је баци за се на ђогата,
Притеже је свиленијем пасом,
Па побјеже уз поље Врачара.
Све то гледа змај од огња Вуче,
Па с' довати на свога кулаша,
Па полеће уз поље Врачара;
Кад је мало Порчу сустигнуо,
Па Је онда Порчи говорио:
"Стани курво, од Авале Порча!
"Стани мало, да се огледамо."
Кад га Порча виђе и познаде,
Потурио у траву ђевојку,
Па он бјежи уз поље Врачара,
За њим трчи Змајогњанин Вуче,
За њим трчи, стићи га не море;
Догнаше се Авали планини,
Угледа их Ђерзелез Алија,
Па је слуге своје сазивао:
"Слуге моје, затвор'дете врата
"На кулама и на капијама:
"Ето оздо два добра јунака
"Ђе с' ћерају уз гору зелену
"И сад ће се туна догонити:
"Кад не нађу отворена врата
"Не ће ли се Порча повратити,
"Не би л' Порча погубио Вука."
Одмах њега слуге послушаше,
Те капије хитро затворише,
Кад с' догнаше два добра јунака,
Бјежи Порча око своје куле,
А све виче: "Отвор'те ми врата!"
Нико њему отворит' не смије.
Трипут га је опћерао Вуче,
Па га стиже граду на капији,
Те му јунак одсијече главу,
Па увати дебела ђогата,
И тури му у зобницу главу,
Оде право Стојну Бијограду,
Све то гледа Ђерзелез Алија,
Па говори Ђерзелез Алија:
"Мили Боже, на свему ти фала!
"Кад с' десише затворена врата
"На кулама и на капијама,
"Више б' Вуче јада учинио."
Па побјеже своме Сарајеву.
_________________

Болани Дојчин

Разбоље се војвода Дојчине
У Солуну граду бијеломе,
Боловао за девет година;
Па Солуна не зна за Дојчина,
Они мисле, да је преминуо.
То се чудо на далеко чуло,
Чак далеко у земљу Арапску,
Зачуо је Усо Арапине,
Једнак чуо, једнак седла вранца,
Право оде ка Солуну граду,
Те он паде под Солуна града,
Под Солуна у поље широко,
Усред поља шатор разапео,
Од Солуна иште заточника,
Да изиђе њему на мејдана,
Да јуначки мејдан подијеле.
У Солуну не има јунака,
Да изиђе њему на мејдана:
Дојчин био, па се разбољео;
Био Дука, па га боли рука;
Јест Илија луда аџамија,
Оно боја није ни виђело,
А камо ли с киме учинило,
Та ако би оно и изишло,
Ал' му не да остарила мајка:
"Не, Илија, луда аџамијо!
"Тебе хоће Арап преварити,
"Те ће ми те луда погубити,
"Оставити саморану мајку."
Кад то виђе црни Арапине,
Ђе јунака у Солуну нема,
Да изиђе њему на мејдана,
На Солун је порез ударио:
Све на двора по јалова овна,
По фуруну љеба бијелога,
И по товар вина црвенога,
И по кондир жежене ракије,
И по двадест жутијех дуката,
И по једну лијепу ђевојку,
Ја ђевојку, ја невјесту младу,
Којано је скоро доведена,
Доведена, јоште не љубљена.
Сав је Солун порез изредио,
Редак дође двору Дојчинову;
Али Дојчин никога не има,
До имаде љубу вијерницу
И Јелицу своју милу сеју;
Оне јадне порез састављале,
Ал' га нико да однесе нема,
Јер га Арап приватити не ће
Без Јелице лијепе ђевојке.
Оне су се јадне узмучиле;
Сједе Јела брату више главе,
Рони сузе низ бијело лице,
Те је брату лице покапала;
Тад' се јадан Дојчин разабрао,
Па бесједи болани Дојчине:
"Двори моји, огњем сагорели!
"А каде ми брже прокапасте?
"Да ми није умријети с миром."
Проговара Јелица ђевојка:
"О мој брате, болестан Дојчине!
"Нису твоји двори прокапали,
"Но су сузе Јелице сестрице."
Тад' говори болестан Дојчине:
"Што је селе, ако Бога знадеш!
"Ал' је вама љеба нестануло?
"Али љеба, ал' црвена вина?
"Али злата, ал' бијела платна,
"Немаш чиме на ђерђефу вести,
"Немаш чиме, ал' немаш по чему?"
Проговара Јелица ђевојка:
"О мој брате, болани Дојчине!
"Доста имам љеба бијелога,
"А још више вина црвенога;
"Доста злата и бијела платна,
"Имам чиме на ђерђефу вести,
"Имам чиме, и имам по чему;
"Ал' да видиш и друге невоље:
"Јест дошао Усо Арапине
"Под Солуна у поље широко,
"Од Солуна иште заточника,
"Да изиђе њему на мејдана;
"У Солуну не има јунака,
"Да изиђе њему на мејдана;
"А кад виђе црни Арапине,
"Он удари порез на Солуна:
"Све на двора по дебела овна,
"По фуруну љеба бијелога,
"И по товар црвенике вина,
"И по кондир жежене ракије,
"И по двадест жутијех дуката,
"И по једну лијепу ђевојку,
"Ја ђевојку, ја невјесту младу;
"Сав је Солун порез изредио,
"Редак дође на твоје дворове:
"Ти не имаш брата никаквога,
"Да саставља порез Арапину,
"Но смо јадне саме састављале,
"И ми јесмо порез саставиле,
"Ал' га нико однијети нема,
"Јер га Арап приватити не ће
"Без Јелице баш твоје сестрице;
"А чу ли ме, болестан Дојчине,
"Ја не могу љубит' Арапина,
"Чу ли брате, за живота твога."
Таде рече болани Дојчине:
"Хеј Солуне, огњем сагорео!
"Ђе у тебе не има јунака,
"Да изиђе Арапу на мејдан,
"Но ми не би умријети с миром.'
Па дозива љубу Анђелију:
"Анђелија, моја вјерна љубо!
"Јел' ми јоште у животу доро?"
Проговара љуба Анђелија:
"Господару, болестан Дојчине!
"Јесте тебе доро у животу,
"И добро сам угојила дора."
Тад' бесједи болани Дојчине:
"Анђелија, моја вјерна љубо!
"Иди узми дора дебелога,
"Те га води моме побратиму,
"Побратиму Петру налбантину,
"Да ми кује вересијом дора,
"Хоћу исти Арапу на мејдан,
"Хоћу исти, ако доћи не ћу."
Једнак њега љуба послушала,
Она узе дора дебелога,
Одведе га Петру налбантину,
Кад је виђе Перо налбантине,
Још је њојзи био говорио:
"Снахо моја, танка Анђелија!
"Зар је мене побро преминуо,
"Те ти водиш дора на продају?"
Ја говори дилбер-Анђелија:
"Мој ђевере, налбантине Перо!
"Није тебе побро преминуо,
"Но се тебе побро поздравио.
"Да му кујеш вересијом дора,
"Да он иде Арапу на мејдан;
"Кад се врати, да ти потков плати "
Проговара налбантине Перо:
"Анђелија, моја снахо мила!
"Ја не кујем коње вересијом;
"Да ми дадеш твоје оке чарне,
"Да их љубим, док се побро врати
"И док мене потковицу плати."
Анђелија љута и проклета,
Она плану, како ватра жива,
Па одведе некована дора,
Те доведе болесну Дојчину.
Вели њојзи болани Дојчине:
"Анђелија, моја вјерна љубо!
"Јел' ми побро дора потковао?"
Писну Анђа, како љута гуја:
"Господару, болани Дојчине!
"Бог убио твога побратима!
"Он не кује коња вересијом,
"Но он иште моје очи црне,
"Да их љуби, док му потков платиш;
"Ја не могу налбанте љубити,
"Та, Дојчине, за живота твога."
Кад то чуо болестан Дојчине,
Он говори вијерници љуби:
"Анђелија, моја вјерна љубо!
"Оседлај ми дора дебелога,
"Изнеси ми копље убојито."
Па дозивље сестрицу Јелицу:
"О Јелица, моја мила сејо!
"Донеси ми једну крпу платна,
"Утегни ме, селе, од бедара,
"Од бедара до витих ребара,
"Да се моје кости не размину,
"Не размину кости мимо кости."
Хитро су га обје послушале:
Љуба седла дебела дората,
И износи копље убојито;
А сеја је доносила платно,
Утегоше болана Дојчина
Од бедард до витих ребара,
Припасаше сабљу Аламанку,
Приведоше дора од мејдана,
Турише га дору на рамена,
Додаше му копље убојито,
Познаде га доро од мејдана,
Па му оде силан поиграват.
Окрену га Дојчин низ чаршију,
Колико му силан подиграва,
Из калдрме искаче камење.
Ал' говоре Солунски трговци:
"Вала Богу! вала јединоме!
"Од како је Дојчин преминуо,
"Није бољи јунак проишао
"Кроз Солуна града бијелога,
"Ни бољега коња пројахао."
Оде Дојчин у поље широко
Ка шатору црна Арапина.
Кад га виђе црни Арапине,
Од страха је на ноге скочио,
Па говори црни Арапине:
"Ој Дојчине, да те Бог убије!
"Јоште ли си, море, у животу?
"Ходи, јолдаш, да пијемо вино,
"А прођи се кавге и ђавола,
"Џаба тебе порез од Солуна."
Ал' говори болани Дојчине:
"Изиђ' курво, црни Арапине!
"Изађи ми на мејдан јуначки,
"Да јуначки мејдан дијелимо,
"А ласно је пити рујно вино
"И љубити Солунске ђевојке "
Вели њему црни Арапине:
"Богом брате, војвода Дојчине!
"Ти се прођи кавге и ђавола,
"Но одјаши да пијемо вино,
"Џаба тебе порез од Солуна,
"И џаба ти Солунске ђевојке;
"Кунем ти се Богом истинијем,
"Да ти овђе никад доћи не ћу."
Кад то виђе болестан Дојчине,
Ђе му Арап изићи не смије,
Он нагони дебела дорина,
На његова бијела шатора,
На копљу му шатор претурио.
Кад да видиш чуда под шатором!
Под шатором триест ђевојака,
Међу њима црни Арапине.
Ја кад виђе црни Арапине,
Ђе га с' Дојчин оканити не ће,
Он се вати вранцу на рамена,
А у руку копље убојито;
Изиђоше у поље широко,
Наљутише коње од мејдана.
Проговара болесан Дојчине:
"Удри курво, црни Арапине,
"Удри прије да ти жао није."
Баци копље црни Арапине,
Да удари болесна Дојчина,
Ал' се доро боју научио,
Клече доро до зелене траве,
Високо га хопље претурило,
Те удара у земљицу црну,
Пола копља у земљу нагнао,
А пола се одломило било,
Кад то виђе црни Арапине,
Плећи даде бијежати стаде,
Право бјежи к бијелу Солуну,
А за њиме болани Дојчине.
Таман Арап на врата Солунска,
А стиже га болани Дојчине,
Па потеже копље убојито,
Прикова га Солуну за врата,
Па повади сабљу Аламанку,
Те Арапу одсијече главу,
Па на сабљи главу дохитио,
Арадове очи извадио,
Очи зави у танка јаглука,
Баци главу у зелену траву.
Па он оде тамо уз чаршију,
Кад је био побратиму своме,
Побратиму Петру налбантину,
Он дозивље свога побратима:
"Изиђ', побро да ти потков платим,
"Што си мене коња потковао,
"Потковао вересијом дора."
Проговара Перо налбантине:
"Побратиме, болани Дојчине!
"Нијесам ти дора потковао:
"Ја се, брате, мало нашалио,
"Анђелија љута и проклета,
"Она плану, како ватра жива,
"Па одведе некована дора."
Њему вели болесан Дојчине:
"Изиђ' амо, да ти потков платим."
Он изиђе пред свога дућана,
Ману сабљом болани Дојчине,
Налбантину одсијече главу,
Па на сабљи главу дохитио,
Извадио очи налбантину,
Очи зави у јаглука танка,
Главу баци на мермер-чаршију,
Право оде двору бијеломе,
Пред двором је дора одсједнуо,
Па он сједе на меку ложницу,
Па извади очи Арапове,
Те их баци својој милој сеји:
"Ето, селе, очи Арапове,
"Нека знадеш, да их љубит' не ћеш,
"Селе моја, за живота мога."
Па извади очи налбантове,
Те их даје љуби Анђелији:
"Нај ти, Анђо, очи налбантове,
"Нека знадеш, да их љубит' не ћеш,
"Љубо моја, за живота мога."
То изусти, а душу испусти.

БОЈ НА КОСОВУ


Кад је Лазар пошо на Косово
Југовиће са собом повео
и десетог старог Југ Богдана,
то је било Видовога дана.

Царица их све погледом прати
сваком жели да се дому врати
руку љуби честитому књазу,
тужан осмех на њеном образу.

Цар је теши немој туговати
с Косова ћу теби вести слати,
збогом остај полазимо сада,
у Господа сва је моја нада.

Све војводе чекају на доле
припремили коње и соколе
па одоше на Косово равно,
да там бране име своје славно.

Косово је јунак преплавио
а цар Лазар Богу се молио
па се Господ цар Лазару јави,
хајде царе Господа прослави.

''Ја сам теби земно царство дао
ал' ако ме будеш послушао
ја ћу теби вечни живот дати,
у Рају ћеш, царе, уживати.

Сви јунаци који у бој иду
треба царе да се причестиду
да с' причесте из Светог Путира,
јер на земљи нема више мира.

За Крст Часни треба да се гине
разуми ме, царе, Хришћанине.''
Цар са војском на колена клече -
опрости ми Боже, свако рече.

Крсног знака свак' на себе стави
причешће се тог дана обави
праштају се нек' ти буде просто,
ако будеш у животу ост'о.

Погледај ми ти децу нејаку
па и моју остарелу мајку.
Бој се бије јунаци падају,
у крви се јуначкој купају.

Ту би Срби победу однели
ал цар Лазар земаљско не жели,
већ небеско где је земља нова:
паде Лазар сред поља Косова.

Из боја се нико не поврати.
Не хтедоше мајке нарицати,
већ подижу соколиће младе:
још и данас Срби тако раде.

Ima mnogo lepis srbskih epskih pesama...